Прва помоћ - подсетник

УВОД

„Прва помоћ – подсетник“, користи се искључиво као подсетник, а треба га обавезно користити са наставним филмовима у продукцији Црвеног крста Србије, као и другим одговарајућим наставним средствима (књигама, приручницима, скриптама, упутствима, аудио/видео клиповима/презентацијама, и материјалом и опремом за пружање прве помоћи).

ПОЈАМ И ЗНАЧАЈ ПРВЕ ПОМОЋИ

Право на живот је основно људско право. Живот се може за неколико секунди или минута изгубити, као што се може и спасити за исто време. Такође, за врло кратко време може доћи до инвалидитета и других здравствених тешкоћа, које се правовременим пружањем прве помоћи могу избећи. Прва помоћ јесте низ мера и активности, које се предузимају ради спасавања живота, спречавања настанка инвалидитета и појаве других здравствених тешкоћа које могу краткорочно или дугорочно угрозити здравље повређеног лица. Сваки грађанин је обавезан да увек, свуда и на сваком месту пружи прву помоћ повређеним лицима.

У стварном животу не може се очекивати да ће на сваком месту несреће бити правовремена стручна помоћ медицинских радника, па због тога постоји потреба да сви грађани имају знања и вештине у пружању прве помоћи.

Случајеви када се јавља потреба за пружањем прве помоћи су бројни и чести, а обухватају пружање прве помоћи после: саобраћајних незгода, поплава, земљотреса, ратних дејстава, повреда на раду, као и у многим другим животним ситуацијама.

Пружање прве помоћи повређеним особама је морална обавеза, а као хумани поступак према ближњем и патриотски задатак за сваког грађанина.

Сваки грађанин може бити у прилици да буде повређен, и да му се пружи прва помоћ. У том смислу сваки грађанин треба да зна и да уме да пружи прву помоћ повређеним лицима.

Не пружање прве помоћу повређеној особи или особама је кривично дело и гони се службеној дужности.

ВРСТЕ ПОВРЕДА И ДРУГИХ УДЕСА

Повреда је стање оштећења тела, које настаје деловањем различитих сила. Повреде настају у следећим случајевима:

1)                   дејством механичке силе настају механичке повреде (ударци – контузије, раздеротине, повреде унутрашњих органа, преломи костију, повреде зглобова, повреде при којима долази до отварања телесних шупљина, повреде унутрашњих органа, повреде плућа настале дејством силе експлозивног притиска пренесеног ваздухом, и повреде трбушних органа настале дејством силе експлозивног притиска пренесеног водом);

2)                   дејством топлотне енергије настају физикалне повреде које изазива висока и ниска температура (висока температура може да изазове опекотине, а ниска промрзлине);

3)                   дејством хемијских средстава настају хемијске повреде као последица излагања дејству киселина, база, и других опасних хемикалија или бојних отрова – без употребе одговарајуће заштите, или са неодговарајућим средствима заштите.

Тежина повредa и последице које настају зависе и од тога на којем делу тела су настале.

Посебно су опасне повреде главе, врата, грудног коша и трбуха; али то незначи да повреде удова треба сматрати мање опасним.

Прва помоћ се указује и лицима која нису повређена, али је код њих дошло до великих здравствених проблема и поремећених функција организма због деловања штетних утицаја, ако што су: удар електричне струје, дављење, тровање, ујед отровних животиња, прегревање тела (топлотни удар и сунчаница), снижавање температуре тела (смрзавање), гушење и сл.

ПОСТУПАК ЗА ПОВРЕЂЕНОМ ОСОБОМ

Повређеној особи треба указати прву помоћ увек на месту где је пронађена. Ако на месту где је пронађена повређена особа не постоје услови да се прва помоћ на правилан начин укаже, или ако на том месту постоји велика опасност и по повређену особу и по лица која пружају прву помоћ, дозвољено је повређено лице преместити без претходног прегледа, па чак и ако би такав поступак могао да доведе до даљег повређивања.

Пружање прве помоћи почиње прегледом поређене особе. Да би се пружила прва помоћ у многим случајевима је потребно одстранити одећу са повређеног дела тела. После пружене прве помоћи повређена особа се превози у одговарајућем положају до најближег места где јој може бити пружена стручна професионална медицинска помоћ.

СПАСАВАЊЕ УНЕСРЕЋЕНИХ

У многим ситуацијама пружању прве помоћи претходи спасавање; јер повређене особе могу бити на неприступачним местима, у води, у смрсканом превозном средству, у запаљеном простору или на неким другим местима где вребају различите опасности.

Ако је потребно извести акцију спасавање повређене особе или особа; спасавање мора да буде брзо, промишљено и стручно изведено. Спасавање веома често може да буде опасно и напорно, а ситуацуја може да захтева употребу професионалне спасилачке опреме и спасиоце. У акцијама спасавања могу учествовати специјалне јединице: МУП-а Србије (ватрогасци/спасиоци), Војске Србије, Горске службе спасавања, Цивилне заштите, спасиоци на води и сл.      

Грађани који немају знања и вештине за предузимање сложених акција спасавања у опасним ситуацијама, смеју самостално ући у спасавање само у мање опасним случајевима када је повређени доступан и може се спасити без превеликог излагања опасностима.

Много је спасилаца изгубило живот преценивши своје способности, у најбољој жељи да спаси нечији живот. Бесмислено је да у акцији спасавања уместо да спасимо један живот – изгубимо два живота.

Када спасавање врши особа која није довољно обучена и способна; прво мора проценити да ли је и колико је спасавање опасно, а ако постоји неколико могућности треба одабрати мање опасан  и једноставнији начин.

Када спасиоци стигну, пре него што почну са спасавањем (извлачењем из опасне зоне) потребно је да прегледају повређену особу и пруже прву помоћ. Пружање прве помоћи треба обавити брзо, пажљиво и по предвиђеном поступку зависно од врсте повреде. Прегледом треба посебно проверити да ли постоје преломи костију, а посебно да ли постоји прелом кичме. У зависности од врсте повреде треба применити и одговарајућу технику извлачења, подизања и спуштања повређене особе и транспорт до сигурног места.

Ако постоји велика и непосредна опасност (пожар, рушење зграде и сл.) спасиоцима је дозвољено да повређену особу премештају без претходног прегледа и пружене прве помоћи.  

ПРЕГЛЕД ПОВРЕЂЕНИХ

Прегледом повређене особе потребно је наћи видљиве повреде и проценити поремећај општег стања здравља.

Губитак свести се уочава по следећим знацима: повређени млитаво лежи, не одговара на питања, покушаји да се пробуди не дају резултате, не реагује на надражаје (штипањем или боцкањем) или неадекватно реагује, ако лежи на леђима – кркља, хрче, или помодри због затварања ждрела кореном млитавог језика ил течним садржајем. Сви ови знаци указују да се гуши и да му треба пружити одговарајућу прву помоћ.

Дисање се проверава посматрањем грудног коша или стављањем дланова на груди. Ширење и сужавање грудног коша током дисања се може видети и осетити дланом. Дисање се може осетити стављањем образа уз отвор носа повређене особе. Нормално дисање је 12 – 14 пута у минути. Дисање може бити нормално, успорено, убрзано, површно и дубоко. Уколико се грудни кош не помера повређена особа не дише.

Рад срца се проверава опипавањем вратне куцавице. Ако срце ради под јагодицама прстију се осећа пулс у виду удара или куцања. Пулс може бити нормалан, успорен или убрзан. Нормалан пулс је 60 – 80 пута у минути. Нормалан пулс се препознаје када се на јагодицам прстију осете чврсти ударци, а ако је пулс успорен ударац пулса је лаган и једва да може да се осети. Ако се пулс не осећа срце не ради.

Боја коже може да указује на поремећаје у здравственом стању особе којој треба пружити прву помоћ. Бледа кожа указује на искрвареност и шок, помодрела кожа значи да је наступило гушење; а сем наведеног кожа може да буде хладна и орошена знојем.

Губитак свести, застој или отежано дисање и рад срца, као и промењена боја коже су знаци општег поремећаја здравља, па у многим случајевима јесу важнији за брзину пружања прве помоћи него сама повреда.  

Сигурни знаци смрти су показатељи којима се приликом прегледа особе којој треба пружити прва помоћ констатује смрт. Важно је нагласити да се сигурни знаци смрти јављају после више од 30 минута или чак после 60 минута после смрти, а не моментално у тренутку настанка стања смрти.

Сигурни знаци смрти су:

1)                   мртвачка укоченост, која доводи до укочености зглобова, а која се најлакше уочава на задњем делу врата, вилици и зглобу колена;

2)                   мртвачке пеге, које се могу приметити на деловима тела која су ближа подлози на којој тело лежи, пеге су различитих величина модрољубичасте боје и проласком времена могу да се спајају;

3)                   мачје око, се уочава притиском на очну јабучицу са стране када се већ максимално проширена зеница издужује;

4)                   мртвачки задах с надутошћу трбуха, је последица је труљења организма и јавља се после дужег времена од тренутка смрти.

Преглед повређене особе се ради према повредама на које указује повређени и према личним запажањима. Ако је особа којој  треба пружити прву помоћ онесвешћена, обавезно је прегледати цело тело (главу, врат , труп и удове – руке и ноге). Велика је грешка у пружању прве помоћи прву откривену а посебно уочљиву повреду сматрати и једином повредом. Веома често повређене особе доживе вишеструке повреде многих делова тела. ОД КЉУЧНЕ ЈЕ ВАЖНОСТИ ПРИ ПРВОМ ПРЕГЛЕДУ ОТКРИТИ ПОВРЕДУ КИЧМЕ.

УКЛАЊАЊЕ ОДЕЋЕ И ОБУЋЕ

Приликом прегледа и указивања прве помоћи, често је потребно повређеној особи скинути део одеће или сву одећу. У случају да повређена особа покаже место повреде, одећа се одстрањује само са тог места. Ако потребно прегледати онесвешћену особу, онда се прибегава скидању све одеће ради свеобухватног прегледа.

При скидању дела одеће или све одеће са тела повређене особе потребно је бити веома пажљив; јер било који непажљив и покрет, а посебно грубо померање руку или ногу – може да проузрокује погоршање повреде и велику бол. Посебно треба бити пажљив при скидању одеће са тела повређених особа које имају прелом костију или велике опекотине.

Одећа се са места повреде уклања парањем по шаву. На овај се начин се избегну опасности при померању тела, које могу да доведу до погоршања повреда; а одећа се најмање оштети.

ОДЕЋА КОЈА ЈЕ НАГОРЕЛА И ЗАЛЕПИЛА СЕ ЗА ТЕЛО НЕ СМЕ СЕ НАСИЛНО ОДЛЕПЉИВАТИ, ВЕЋ САМО ОБРЕЗАТИ НА МЕСТУ ОПЕКОТИНЕ. У ситуацијама када је могуће одећу треба скинути. Јакна, хаљина, капут, кошуља, блуза и слични одевни предмети се раскопчају; па се рукав прво скине са неповређене руке, а онда се пажљиво и без померања повређене руке и са ње скине рукав. Када треба скинути панталоне, најбоље је истовремено скинути обе ногавице, а ако је повреда тешка или су панталоне уске треба их распарати по шаву и одстранити са повређеног дела тела.

Обућу треба скинути са повређене особе само уколико је повреда испод ње или уз њену ивицу. У ситуацији када обућа није удобна и тешко се скида, најбоље је исећи је по шаву и скинути придржавајући стопало.

ПРВА ПОМОЋ У УЖЕМ СМИСЛУ

Прва помоћ у ужем смислу обухвата најважнија стручна знања и вештине, за одговарајуће повреде или стања, а то су: вештачко дисање и масажа срца при оживљавању; извлачење језика, чишћење ждрела и стављање на бок при механичком гушењу; заустављање крварења и превијање при рањавању; имобилизација при прелому и ишчашењу, већим опекотинама и ранама на рукама и ногама итд.

ПОЛОЖАЈ ПОВРЕЂЕНОГ

Повређену особу после указане прве помоћи треба ставити у правилан положај; а ако је повређено лице у несвести или је искрварено, одмах га треба поставити у правилан положај за онесвешћене или искрварене особе.

Онесвешћену особу треба одмах ставити у бочни положај да би се спречило гушење.

Искрварену особу или повређеног који је у шоку треба ставити у водоравни положај, подићи и руке и ноге, а главу оставити без узглавља. Ово је веома важно да би се обезбедио доток крви у мозак.

Особе које имају повреду грудног коша, особе с отежаним дисањем због повреде гркљана и особе које искашљавају крв постављају се у полуседећи положај. Полуседећи положај у великој мери чини лакшим дисање повређене особе.

Особе које имају повређену кичму се постављају у раван лежећи положај на леђима везане уз даску; а ако је особа са повређеном кичмом онесвешћена стави се потрбушке и веже уз даску.

Особе са повредом главе ако су при свести стављају се у седећи положај. Ако им је повређена усна дупља, а није се успело у заустављању крварења повређена особа би требало да нагне главу према напред и ослони је на дланове. Лактове треба ослонити на колена. На тај начин долази до отицања крви из уста и спречава се гушење.

Особе које имају повређену ногу која је имобилизована, морају да се поставе у такав положај да је имобилизована нога увек мало у уздигнутом положају.

НЕГА ПОВРЕЂЕНИХ

Нега повређених особа спроводи су у току свих поступака при пружању прве помоћи и обухвата следеће радње: заштиту од штетних временских утицаја, давање напитака, смањење болова, психички утицај на повређеног и надзор над повређеном (болесном) особом.

Заштита од штетних временских утицаја – се односи на зиму, кишу, сунце и ветар. Веома је важно повређену особу заштитити од губитка топлоте. Ефикасније је тело повређене особе заштитити од хладноће покривањем, него загревањем топлим предметима.

Давање напитака – се односи на хладне и освежавајуће напитке лети, а топле у зимско време (кафа и чај). Особама које имају тешке опекотине и повређеним лицима која су у шоку треба давати да пију водени раствор соде бикарбоне и соли (две кашичице соли и једну кашичицу соде бикарбоне на литар воде). Повређеним лицима се не смеју давати алкохолна пића. Онесвешћеним лицима и лицима са повредаом трбуха не сме се давати ни да једу ни да пију (ништа на уста). За ублажавање жеђи користи се мокра тканина којом им се квасе уста и језик. Свим повређеним особама које се могу санитетски транспортовати до болнице за време до 60 минута не треба давати течности.

Смањивање болова – је веома важно, а примера ради већ добро урађена имобилизација битно смањује болове.

Психички утицај на повређену особу – је веома важан, и повређену особу у том смислу треба храбрити, уливати му поверење и веру у оздрављење, па чак и у ситуацијама када то није истина.

Надзор над повређеном (болесном) особом – је мера којој је циљ да се уоче све промене стања здравља, да би се у случају погоршања благовремено интервенисало, и да би се на време пружила одговарајућа допунска медицинска помоћ.

СРЕДСТВА ЗА ПРУЖАЊЕ ПРВЕ ПОМОЋИ

За пружање прве помоћи користи се стандардни фабрички произведени материјал, али у ситуацијама када нема таквог материјала прва помоћ се може пружити и приручним материјалом.

При пружању прве помоћи користи се завојни материјал, имобилизацијска средства, апотекарска и папирната вата, Есмархова гумена повеска, платнена повеска, самолепљива трака, сигурносне игле, маказе, нож; санитетске – торбице, кутије, ормарићи и носила.

Завојни материјал се користи за покривање отворених повреда, заустављање крварења и причвршћавање имобилизацијских помагала. Газа или први завој се користе за покривање отворених повреда, јер су оба материјала стерилна – односно на њима су уништене све клице, вируси, бактерије и бацили. Газа се производи у величинама од ¼, ½ или 1 m², а бира се према величини повреде. Газа се причвршћује фластерима или завојем. Први завој има два јастучића газе која су причвршена на траку газе, а пакује се у кесице од гумираног или неког другог непромочивог платна. Повреде трбуха се покривају трбушним првим завојем, који је већих димензија.

Завој који се користи за опекотине је сличан првом завоју, али је веће површине, а димензије су му 40 x 60 сm и 80 x 60 сm. Завоји се употребљавају за причвршћивање газе уз отворену рану, због спречавања крварења и развијања заразе. Завоји се такође употребљавају за имобилизацију, када се предмети који служе за имобилизацију завојима учвршћују за повређени део тела. Завоји се производе у различитим величинама, ширинама и димензијама.

Троугласте мараме се користе за превијање повреда, имобилизацију повређених делова тела и заустављање крварења (методом подвезивања).

Као завојни материјал за облагање тврдих предмета при имобилизацији употребљава се апотекарска вата и папирната вата.

Имобилизацијска средства се користе за стављање у непокретан положај повређених делова тела. Фабрички се производе разна средства за имобилизацију, али се у стварним ситуацијама најчешће при пружању прве помоћи користе разна приручна средства.

Есмархова гумена повеска или платнена повеска се користи за заустављање крварења методом подвезивања у ситуацији када је део тела одсечен или откинут (ампутиран).

Друга средстава која се користе за пружање прве помоћи су сигурносне игле, маказе, нож, санитетске торбице и ормарићи, и санитетска носила.

Средства са пружање прве помоћи се држе у санитетским торбицама, кутијама или ормарићима. Санитетске торбице служе за пружање прве помоћи на терену, направљене су од чврстог непромочивог платна и подељене су на преграде, да би се средства за пружање прве помоћи разврстала и била лако доступна када затребају. Ормарићи за прву помоћ се најчешће налазе по предузећима и јавним установама, а кутије за прву помоћ по разним превозним средствима.

Ако се оформи група за пружање прве помоћи, они се задужују једном санитетском торбицом и једним санитетским носилом.

ОЖИВЉАВАЊЕ

Оживљавање или реанимација јесу поступци вештачког дисања и масаже срца којима се повређена особа одржава у животу, све док се не успоставе животне функције организма (самостално дисање и срчани рад), односно док не стигне стручна медицинска помоћ.

У ситуацији када из било ког разлога битно ослаби или се потпуно заустави процес дисања, за 3 – 5 минута наступа смрт због недостатка кисеоника у мозгу.  И у случају да у том интервалу још увек срце ради – долази до смрти јер у крви нема довољно кисеоника да би се живот одржао.

Наведених 3 – 5 минута од престанка животних функција до смрти можданих ћелија назива се клиничка или мождана смрт, тако да уколико се са оживљавањем започне у том времену повређени се може повратити у живот.

Ако се не зна тачно време повређивања, а особа не дише и не ради јој срце; треба потражити сигурне знаке смрти; и уколико се нађу било која врста помоћи је бесмислена. Међутим, када сигурних знакова смрти нема са оживљавањем треба почети одмах.

ВЕШТАЧКО ДИСАЊЕ

Постоји велики број метода вештачког дисања, а за потребе прве помоћи се примењују следеће методе:

1)                   вештачко дисање удувавањем ваздуха, и

2)                   вештачко дисање по Холгер-Нилсену.

Вештачко дисање удувавањем ваздуха је начин пружања прве помоћи који се изводи удувавањем ваздуха из плућа спасиоца кроз нос или кроз уста у плућа повређене особе. Постоје две методе вештачког дисања, и називамо их  – уста на нос и уста на уста.

Повређена особа се постави на леђа у лежећем положају (или на боку), спасилац клекне са њене леве стране у висини главе, глава повређеног се забаци уназад да би се на тај начин корен језика одвојио од ждрела и да би се отворо пут за пролазак ваздуха.

Метода уста на нос – десном руком чело треба притиснути наниже, а левим дланом се брада помери према горе. На овај начин се глава доведе у забачени положај, а уста се затворе. После удувавања ваздуха уста треба отворити да ваздух може да изађе из плућа.

Метода уста на уста – десним дланом треба притиснути чело, а палцем и кажипрстом је потребно стиснути ноздрве да би се онемогућио пролаз ваздуха. Прстe леве руке треба ставити на угао доње вилице, а палцем који је на бради треба отворити уста. На овај начин глава се налази у забаченом положају, нос је затворен, а уста су отворена.

Ако је глава у забаченом положају, спасилац удахне ваздух и када дође тренутак да издахне, приљуби уста око ноздрва или уста повређене особе и удувава му ваздух у плућа. Током удувавања спасилац треба да посматра грудни кош повређене особе да би установио да ли се он шири. Ако се не шири значи да ваздух не улази у плућа, најчешће зато што глава није довољно забачена или су нос и ждрело непроходни. Ако постоје неке од наведених сметњи треба их отклонити и наставити са указивањем прве помоћи.

Спасилац мора да брзину и ритам вештачког дисања прилагоди нормалном дисању. То је најједноставније урадити тако да спасилац удувава ваздух онда кад осети потребу да издахне. Јачина удувавања сме веома мало да буде јача од нормалног издаха, јер уколико је удувавање сувише снажно ваздух кроз једњак улази у желудац и надувава га. Па може доћи до избацивања желудачног садржаја у ждрело. При удувавању ваздуха кроз нос овакве ситуације су ретке.

Када се спасилац умори од удувавања ваздуха најбоље је да га замени друга особа која ће да настави са давањем вештачког дисања без прекида.

Вештачко дисање по Холгер-Нилсену је метода која се примењује када због повреда (уста или носа, или због крви која се слива у ждрело), није могуће применити методе удувавања ваздуха, и ако истовремено са вештачким дисањем није потребно пружити прву помоћ масажом срца.

Повређену особу треба поставити потрбушке на тврду подлогу, руке савити у лактовима, а шаке поставити једну преко друге и на њих поставити главу коју треба ослонити на браду.

Спасилац треба да клекне на једно колено испред главе повређене особе, да направи издисај тако што ће длановима притиснути леђа у висини лопатица паралелно са кичмом. Удисај се изводи тако што спасилац надлактице повређеног повуку нагоре и ка себи. После тога се руке спусте и поново се изведе притисак на леђа ради издисаја.Удисај и издисај треба изводити у ритму дисања спасиоца.

Тело особа којима се пружа прва помоћ треба ослободити одеће која их стеже.  

МАСАЖА СРЦА

Масажа срца је поступак којим се вештачки успоставља циркулација крви у организму. На застој срчаног рада указују губитак свести, престанак пулса на вратној куцавици и потпуно проширење зеница. 

Прекид у раду срца мора се прецизно установити, јер недовољно стручна масажа срца може бити опасна за повређену особу. Превише јаки притисци на грудну кост могу довести до прелома костију или ребара, а несмотрен притисак ка десну страну трбуха може изазвати прскање јетре и смрт због искрварења.

Масажа срца се изводи на следећи начин: повеђену особу треба поставити на тврду подлогу на леђа, спасилац треба да клекне се леве стране, длан десне руке треба да стави на доњу трећину грудне кости, а преко шаке десне руке треба да стави длан леве руке. Притисак на грудну кост треба да буде брз и довољно снажан да се она повије за 3 – 5 cm, затим се треба попустити притисак, али дланове не треба померати са грудне кости. На описани начин притиске треба понављати у правилним размацима 60 – 80 пута у минуту.

Масажа срца код деце се изводи притисцима једним дланом на средњу трећину грудне кости, а код новорођенчади и дојенчади се користе три прста једне руке или палчеви.

Масажа срца је успела када се пулс осети под прстима на вратној артерији. За побољшање протицања крви у срцу добро је подићи ноге у повишен положај.

РЕАНИМАЦИОНИ ПОСТУПАК

У стварним животним ситуацијама оживљавање односно реанимациони поступак се изводи најчешће на особама које не дишу и којима не ради срце.

Када прву помоћ пружа само један спасилац – он прво почиње с вештачким дисањем тако што удувава ваздух 3 пута у плућа повређене особе, а онда 15 пута притиска грудни кош у виду масаже срца. После прве серије вештачко дисање и масажу срца треба наставити у истој сразмери (3 удувавања и 15 притисака).

Када прву помоћ пружају двојица спасилаца – један треба да даје вештачко дисање, а други треба да изводи масажу срца, у претходно поменутој сразмери; једно удувавање – па пет притисака.

Поступак оживљавања треба спроводити све док не дође до спонтаног дисања и срчаног рада; или до доласка стручног медицинског особља (пристизање екипе из кола хитне помоћи, долазак у здравствену установу).

Од постука оживљавања треба одустати, ако и после 120 минута од почетка пружања мера оживљавања (вештачко дисање и масажа срца) није дошло до спонтаног рада срца и дисања.

Када неко лице претрпи удар електричне струје, прво што треба урадити је одвојити га од струјног кола.

Утопљенику се хитно мора пружити прва помоћ, па чак и у води ако је изводљиво. Утопљеник у својим плућима може да има мање количине воде, најчешће распршене тако да ју је немогуће избацити; а има случајева када у плућима утопљеника нема уопште воде.

Механичко гушење може да изазове стање привидне смрти због затварања дисајних путева; па прво треба одстранити материјал који омета дисање и онда пружити прву помоћ.

Особе које су отроване гасовима (угљенмоноксид и сл.) треба изнети из просторија у којима су отроване, а ако не дишу и ако им се не може напипати пулс треба одмах почети са оживљавањем (реанимацијом).

ВЕОМА ЈЕ ВАЖНО ДА ПРИЛИКОМ ПОСТУПКА ОЖИВЉАВАЊА ПОВРЕЂЕНА ОСОБА НЕ СМЕ ДА БУДЕ ИЗЛОЖЕНА ГУБИТКУ ТЕЛЕСНЕ ТОПЛОТЕ.

Уколико је хладно повређену особу треба покрити или замотати. КАДА СЕ УСПОСТАВЕ ЖИВОТНЕ ФУНКЦИЈЕ (СПОНТАНО ДИСАЊЕ И РАД СРЦА), ПОВРЕЂЕНЕ ОСОБЕ ТРЕБА СТАЛНО НАДЗИРАТИ ДА БИ СЕ УОЧИО МОГУЋИ ЗАСТОЈ ТИХ ФУНКЦИЈА. Повређену особу после успешног оживљавања треба одмах транспортовати у здравствену установу.

Треба увек имати на уму да успешно оживљавање (ренимација) зависи од: правовременог започињања давања вештачког дисања и масаже срца, правилног извођења оживљавања, припреме за оживљавање, упорности и савести лица која изводе оживљавање.

МЕХНАНИЧКО ГУШЕЊЕ

Механичко гушење је гушење особа које могу да дишу, али им ваздух не долази до плућа због разних врста сметњи на дисајним путевима. Знаци који указују на механичко гушење су: звучно дисање, кркљање, клокотање или хркање. Ови знаци зависе од врсте препреке за ваздух на дисајним путевима и од стања свести особе која се гуши. Дисање повређеног је веома напорно и неправилно, мишићи рамена и врата су веома напрегнути, простор између ребара се увлачи, кожа а посебно слузокожа (усне) помодри, могућ је губитак свести и настанак грчева. Ако је при свести особа која се гуши је врло уплашена и немирна. На крају наступа престанак дисања и срчаног рада.

Прву помоћ треба пружити одмах по уочавању знакова гушења.

ГУШЕЊЕ У БЕСВЕСНОМ СТАЊУ

Знаци бесвесног стања се препознају по следећем: повређени лежи млитаво, покушај да се пробуди и да се са њим разговара не даје резултате, на покушаје враћања у свесно стање болним штипањем или боцкањем некада може и да се помери (лакши облик несвести) или да му реакција на надражаје потпуно изостане (тежи облик несвести). Када се уочи бесвесно стање, прегледом одмах треба проверити срчани рад и дисање.

Онесвешћене особе најчешће умиру од гушења када:

1)                   корен језика западне и затвори ждрело, чиме се спречи улазак ваздуха у дисајне путеве: гркљан, душник и плућа; или

2)                   када због несвесвног стања дође до гашења рефлекса гутања и кашљања, па дође до скупљања течног садржаја (крви, слина, избљувка), који у тренутку удисања може да уђе у гркљан и душник и да доведе до гушења.

Ово се дешава и код повређених којима је основна повреда таква да би могли да буду излечени без било каквих последица.

СПРЕЧАВАЊЕ ГУШЕЊА У БЕСВЕСНОМ СТАЊУ СЕ ИЗВОДИ ПОСТАВЉАЊЕМ ОНЕСВЕШЋЕНЕ ОСОБЕ У БОЧНИ ПОЛОЖАЈ.

Да би се онесвешћена особа поставила у бочни положај потребно је урадити следећи низ поступака: шака једне руке се постави под стражњицу са исте стране, истострана нога се савије у куку и колену, спасилац који се налази са исте стране онесвешћене особе прихвати супротну руку и бок онесвешћене особе и привуче је себи, повређени се налази на боку, нога на којој лежи је савијена, рука испружена иза леђа, супротна нога је испружена, супротна рука се савије и њен длан се постави испод образа повређене особе, а глава повређеног се забаци.  

У ситуацији када онесвешћена особа има повреде са бочне стране тела, повреду кичме или слично, гушење у несвесном стању ћемо спречити њеним стављањем потрбушке.

ГУШЕЊЕ У СВЕСНОМ СТАЊУ ЗБОГ ПОВРЕДА ГОРЊИХ ДИСАЈНИХ ПУТЕВА

Гушење повређених особа које су при свести може настати у следећим случајевима: повреда (језика, усне дупље и доње вилице); или сужења дисајних путева (због: опекотина дисајних путева, удисања врелог ваздуха у зони пожара, рањавања душника или гркљана, тупог ударца у гркљан са преломом хрскавице или без њега).

Знаци гушења су промукао глас повређене особе, гласно шиштеће дисање и непрекидно кашљање. Када повређена особа има опечене дисајне путеве око ноздрва се може приметити гареж и спаљене длачице у ноздрвама.

У свим случајевима гушења у свесном стању због повреда горњих дисајних путева повређена особа може да лежи на боку или потрбушке, а забрањено је да лежи на леђима (без обзира што је свесна).

Правилна прва помоћ при овој врсти гушења је да се повређена особа постави у седећи положај, са главом погнутом напред, и челом ослоњеним на дланове, а руке ослоњене лактовима на колена.

У суштини у свим ситуацијама гушења у свесном стању због повреда горњих дисајних путева, особе које пружају прву помоћ не могу много да помогну, па је зато најбитније повређену особу у полуседећем положају брзо одвести у здравствену установу.

ПРВА ПОМОЋ ПРИ КРВАРЕЊУ

Крварење је истицање крви кроз повређени зид крвног суда. Крварење може бити спољно и унутрашње.

Крварење се мора зауставити што је пре могуће, а нарочито ако крв обилно и брзо истиче из организма. Брзим заустављањем крварења спречава се малокрвност због постепеног крварења, шок због обилног крварења и смрт услед губитка великих количина крви.

Унутрашње крварење у телесним шупљинама и органима теже се открива. Одмах након уочавања унутрашњег крварења повређену особу треба хитно транспортовати до хируршке здравствене установе.

Заустављање крварења се спроводи на следеће начине: заустављање крварења притиском прстима, заустављање крварења притисним (компресивним) завојем, и заустављање крварења подвезивањем удова. Заустављање крварења се сматра привременом мером прве помоћи, а коначно крварење се зауставља у болници.

ЗАУСТАВЉАЊЕ КРВАРЕЊА ПРИТИСКОМ ПРСТИМА

Заустављање крварења притиском прстима се примењује код крварења из главе, руку и ногу; а изводи се тако што се жила куцавица која доводи крв у повређено подручје притисне уз кост. Овај начин заустављања крварења је врло брз и није потребно употребити никакав материјал, али подразумева сталан притисак који замара спасиоца и онемогућује да се побрине за друге повређене уколико их има.           

Места на којима се притиском прста или прстију изводи притискање жиле куцавице уз кост на којој лежи налазе се између ране и срца, и називају се типична места за притисак. Ова места се на рукама и ногама налазе изнад ране, а на глави и врату испод ране.

Ако повређена особа има крварење у устима на одговарајућој половини главе треба притиснути вратну куцавицу; али треба посебно нагласити да је забрањено истовремено притиснути обе вратне жиле куцавице – јер би таквим поступком био спречен доток крви у мозак, изазван брз губитак свести и смрт.

У ситуацији када су повреде у усној дупљи проузроковале крварење са огранака и леве и десне куцавице – притиска се страна при чијем је притискању крварење слабије. Када се крварење наставља и даље, да би се онемогућило да крв тече ка дисајним путевима, повређену особу треба ставити у седећи положај са главом нагнутом напред и челом ослоњеним на дланове.

Када је поврђена особа у несвесном стању треба је поставити у бочни положај; да би се омогућило да крв истиче из уста и да би се спречило гушење.

Крварење на рукама се може зауставити притиском у пазух; а када је крварење у пазуху или из рамена притисак треба усмерити у простор између кључне кости и ребра.

Крварење на ногама се може зауставити притиском прстију или шаке на препони повређене ноге.

ЗАУСТАВЉАЊЕ КРВАРЕЊА ПРИТИСНИМ (КОМПРЕСИВНИМ) ЗАВОЈЕМ

Заустављање крварења притисним завојем изводи се тако што се парче стерилне газе утисне у рану, преко газе се постави дебљи слој тканине, а преко тканине и газе се завије и стегне компресивни завој. Притисак газе на рану доводи до тога да се крвни судови затворе, крварење престане и почне стварање крвног угрушка. Овај начин заустављања крварења може се извести на свим деловима тела осим на врату, а спасилац не мора да стално пази на повређену особу.

Поступак за заустављање крварења притисним завојем обухвата следеће радње:

1)                   притиском прстију треба зауставити крв ако повређени крвари из главе или удова,

2)                   отвори се пакетић газе или првог завоја и постави на рану,

3)                   ако крварење није заустављено, притиском прстију јастучић газе треба притиснути, да би се зауставило крварење и натапање газе крвљу,

4)                   на газу се стави дебљи замотуљак тканине, па се место повреде чврсто замота завојем,

5)                   када се притисни завој поставља на руке или ноге обавезно треба проверити да ли у нижим деловима тела има циркулације крви (ако нема треба попустити завој, јер је прекид циркулације веома штетан),

6)                   може се десити да се на завоју појави крв и у тој ситуацији треба поставити преко замотуљка тканине још један слој и поново замотати завојем.

ЗАУСТАВЉАЊЕ КРВАРЕЊА ПОДВЕЗИВАЊЕМ УДОВА

У ситуацији када је нижи део ноге или руке одсечен (ампутиран), или нагњечен и деформисан толико да се може претпоставити ампутација у болничким условима крварење треба зауставити подвезивањем удова.

Овај поступак се изводи на следећи начин: крварење треба зауставити притиском шаке или прста, 3 – 4 cm изнад места повреде кожу треба заштитити неком тканином, преко заштићеног дела коже постави се подвез, ако се за подвезивање користи Есмархова повеска (широка 5 cm) која је у облику гуменог црева – потребно ју је натегнути у средњем делу и обмотати у супротним смеровима оба краја, па онда је учврстити копчом и ланчићем. Замотавање гумене повеске почиње делом на којем нема рупица, један слој па други уз стално истезање (као код завоја), а постављање повеске се завршава учвршћивањем краја повеске с рупицама и дугметом.

Платнена повеска (која се може наћи у комплетима прве помоћи) поставља се у једном слоју при заустављању крварења подвезивањем удова. Завршетак повеске се провуче кроз копчу и чврсто стегне, што доводи до тога да се копча аутоматски затвара. Треба обратити пажњу да филц који се поставља испод копче буде правилно постављен да не би жуљао.

Осим поменутог стандардног материјала, за заустављање крварења подвезивањем удова може се употребљавати и разну приручни материјал, као што су: каиш, марамица, шал, кравата и сл.

Каиш треба употребити на исти начин као и платнену повеску. Троугласту мараму, марамицу, шал и кравату је потребно прво сложити у траку ширине 5 cm, са њима једном обмотати место подвезивања, крајеве међусобно повезати, између крајева штапић или нешто слично и окретати све док крварење не престане, а онда слободним крајевима материјала који смо употребили за подвезивање или неким другим материјалом учврстимо штапић, да не би дошло до одмотавања и слабљења притиска.

Јачина стезања мора да буде толика да се само заустави крварење, јер сувише снажно подвезивање делује штетно оштећујући кожу и поткожна ткива. Притисак прстима или шаком треба прекинути када се изврши подвезивање. Следеће што се мора урадити је да се на парчету хартије или на кожи повређене особе написати дан, сат и минут постављања повеске; јер се на основу те информације одређује предност при транспорту до болнице и првенство при указивању помоћи у болници.

Стегнуту повеску сме да попусти само лекар; а током превоза повређене особе повеска се не сме ни скидати ни попуштати.

У неким случајевима се деси да после ампутације нема крварења, међутим и у тој ситуацији потребно је извршити подвезивање; јер убрзо након тога долази до крварења – и ако се не изврши подвезивање, повређени би био у опасности да искрвари.

ИСКРВАРЕЊЕ

Искрварење је губитак веће количине крви у кратком временском периоду, које настаје због не заустављања крварења на време, чиме се битно слаби здравствено стање организма а живот доводи у директну опасност.

Искрварење се препознаје по објективним и субјективним знацима. Објективни знаци искрварења су: кожа која је орошена знојем, бледа и хладна; бледа слузокожа усана; убрзан срчани рад; површно и убрзано дисање које повремено прекидају дубоки уздаси; у случају тежег искрварења повређени губи свест када му је глава у уздигнутом положају; у посебно тешким случајевима искрварења повређени губи свест и у хоризонталном положају са спуштеном главом.

Субјективни знаци искрварења се могу дознати од искрварене особе, ако је при свести па може да одговара на постављена питања. Ови знаци су: вртоглавица, шум и зујање у ушима, замрачивање и светлуцање пред очима, поспаност, страх и жеђ.

Ако се наведени знаци могу прегледом установити, а нема видљивог крварења – могуће је да је у питању унутрашње крварење, па искрварену особу треба одмах превести у здравствену установу.

Прва помоћ искрвареној особи састоји се у следећем: ако и даље крвари потребно је хитно зауставити крварење; искрварену особу треба поставити у хоризонталан положај без узглавља, а руке и ноге треба подићи да би се подстакло притицање крви у мозак; ако се искрварени транспортује носилима треба на део носила где су ноге подметнути нешто висине 15-20 cm. Повређену особу је потребно покрити и добро утоплити. Ако је повређени при свести а нема повреде трбуха корисно је дати му да пије доста течности.

Живот искрварене особе се спасава великим количинама крви које се дају трансфузијом.

Крв која се даје повређеним особама се прикупља од добровољних давалаца крви. Давање крви је потпуно безопасно по здраве особе.

ШОК

Шок је општи поремећај здравственог стања који настаје као последица повреде или повреда које је организам претрпео. Шок је болесно стање организма, чија је главна карактеристика да недовољана количина кисеоника кроз крв долази до ткива. Шок се најчешће јавља у случајевима тешких повреда (грудног коша, трбуха и унутрашњих органа, јаких и великих гњечења удова и великих костију); и тешких опекотина са повредама при којима се јавило обилно крварење и велики болови.

Узроци шока су крварење и губитак телесне течности и болови. На појаву и тежину шока могу битно утицати и тешкоће при дисању.

Шок се препознаје по следећим знацима: повређена особа је при свести; без обзира на тешке повреде – делује мирно, не жали се на болове од повреда, не тражи да му се укаже медицинска помоћ, незаинтересован је за себе и догађања у својој околини, на постављена питања не одговара одмах – а на поновљена питања одговара мрзовољно и без воље; кожа повређеног је бледо сива, хладна и орошена хладним лепљивим знојем, длаке су му најежене, пулс је убрзан и тешко га је напипати, дисање је убрзано, а повређени понекад повраћа.

Спречавање шока се изводи на следећи начин: треба брзо зауставити крварење, имобилизовати повређене делове тела пре транспорта и уклонити све сметње при дисању. Особу у шоку треба поставити у лежећи положај, опружену и без узглавља, а ако има услова треба је издвојити од осталих. Шокираног треба добро утоплити покривачем. Ако повређени нема повреде трбуха треба му давати топле напитке у малим количинама; за почетак може и кашиком. Мере опште неге су веома значајне за повређеног, а шокираног треба транспортовати најудобнијим расположивим превозним средством у хируршку здравствену установу. За шокирану особу од велике опасности могу да буду неудобан и дуготрајан превоз. Особи која је у шоку треба обавезно указати прву помоћ, без обзира што је не захтева.

ПОСТУПАК СА ОТВОРЕНИМ ПОВРЕДАМА

Отворене повреде на телу повређене особе увек прате и већа или мања оштећења коже; а настају дејством механичке силе, високе или ниске температатуре, и утицајем хемијских средстава.

На местима где је повређена кожа постоји велика опасност од инфекција, односно уласка у организам разних врста клица које проузрокују заразне болести.

Највећа опасност код рана је крварење, а код опекотина губљење великих количина ткивне течности. Губитак крви или ткивне течности може да доведе до развоја шока.

При пружању прве помоћи особама које имају отворене повреде треба водити рачуна о следећем: повреда се покрива стерилном газом или првим завојем, материјал који иде директно до ране не сме се додиривати да не дошло до инфекције, материјал којим је прекривена рана се причвршћује завојем или самолепљивом траком, а ако повређени има велике опекотине треба употребити завој за опекотине.

Ако лица која пружају прву помоћ немају завоје може се употребити чиста бела тканина коју треба ради уништавања клица пеглети топлом пеглом 10 минута. Забрањено је отворене повреде испирати, посипати прашцима или мазати мастима. Када у рани постоје забодени предмети, њих не треба вадити. Велике повреде руку и ногу потребно је имобилисати.

РАНЕ

Механичке повреде меких ткива (настале дејством тупог или оштрог оруђа или оружја, ватреним оружјем или гњечењем) називају се ране. Када неко лице претрпи повреду и буде рањено, одмах треба зауставити крварење и превити рану; да би се спречило искрварење и инфекција.

Ране могу бити површинске и продорне. Продорне ране (ране које отварају телесне шупљине) су опасније од површинских чак и када нема повреда унутрашњих органа; јер продором кроз организам је могућ пролаз разним заразним клицама.

Ако на грудном кошу постоји продорна рана, она угрожава дисање због несметаног уласка ваздуха у рану па је треба што пре затворити. Затварање продорне ране грудног коша се ради на следећи начин: отворена рана се прекрије стерилном газом, преко газе се постави веће парче гумираног платна или пластичног материјала, рана се превије или се преко газе треба налепити широке траке фластера који не пропушта ваздух. Повређену особу треба поставити у полуседећи положај.

Ако на трбуху постоји продорна рана, она отвара трбушну дупљу – што  доводи до уласка разних заразних клица у организам и излажење црева кроз рану и њихову инфекцију. У тој ситуацију повређени треба да се постави на леђа, ноге му треба савити у коленима и препонама, испала црева треба сакупити на трбуху повређеног и покрити их трбушним завојем или другим довољно великим стерилним материјалом, а онда их треба лабаво превити широким завојем. Повређене особе не смеју ни да једу ни да пију. Забрањено је кроз рану гурати црева назад у трбух, јер би се тако у трбух унеле разне заразне клице.

ОПЕКОТИНЕ

Опекотине су отворене ране које настају дејством високе температуре на тело. Опекотине може да изазове: ватра, врела течност, прегрејани гасови и ужарени предмети. Величина опечене површине и тежина опекотине указују на опасност од ове врсте повреде. Најлакша је опекотина првог степена када је кожа црвена, сврби и пече. Опекотина другог степена се познаје по томе што се на кожи створе мехури. Ако је осим коже оштећено или уништено и поткожно ткиво у питању је опекотина трећег степена. Најтежа повреда у овом смислу је опекотина четвртог степена када је део тела угљенисан.

Прва помоћ повређеним особама које имају опекотине пружа се покривањем и повијањем опечене површине стерилном газом или првим завојем; а ако је опечена површина већа завојем за опекотине.

У ситуацијама када је опечена површина веома велика повређени део се повије чистим чаршавом, јастучницом или пешкиром. Када су опекотина на рукама и ногама обавезно их треба имобилизовати и мало подићи.

За спречавањње шока код великих опекотина повређеној особи је потребно давати велике количине течности, а посебно раствор кухињске соли и соде бикарбоне.

Дисајни путеви могу да претрпе опекотине при удисању прегрејаног ваздуха, па долази до сужења дисајних путева и опасности од гушења, па повређену особу треба што пре у полуседећем положају превести у здрваствену установу.

Особу која је у пламену треба гасити покривањем ћебетом, капутом или неким другим сличним материјалом. Особа која гори сама се може најлакше угасити ваљањем по тлу. Одећа која је нагорела, угљенисана и залепљена за тело повређене особе се нескида, већ се само обреже маказама. Прстење, наруквице и сат са опечених шака треба одмах уклонити јер ће касније доћи до отока, када ће бити немогуће скинути их. Такође, ни опечене руке и ноге не смеју се чврсто превијати завојима, а ако због појаве отока завоји постану пренапрегнути – треба их попустити.

ПРОМРЗЛИНЕ

Промрзлине су отворене повреде које настају излагањем тела ниским температурама. Промрзлине настају најчешће на крајевима тела, односно прстима руку и ногу, на носу и на ушима. Промрзлине се могу спречити правилним облачењем и обувањем. Одећа и обућа мора бити одговарајућа за временске прилике; мора бити топла и сува, удобна, комотна; потребно је посебно заштитити стопала, руке и уши; а боље је употребити већи број танких слојева одеће него мањи број дебљих слојева.

Знаци промрзлина су следећи: смрзнути делови тела су модри или бледи, хладни и неосетљиви. После загревања промрзлих делова тела може се приметити: црвенило, свраб и печење код промрзлина првог степена; ако су у питању промрзлине другог степена примећују се мехури; а ако је тело захватио трећи степен промрзлина – промрзли делови тела и после загревања остају бледи, хладни и неосетљиви, да би се у следећој фази – четврти степен промрзлина ограничили од здравог непромрзлог ткива.

Прва помоћ код промрзлина је у постепеном загревању промрзлих делова тела. У случајевима промрзлина на рукама и ногама, потребно је припремити млаку воду и руке или ноге ставити у њу; а онда воду загревати постепеним додавањем топле воде. Промрзли део тела не сме се загревати уз ватру.

Ако на телу постоји промрзлина другог или трећег степена потребно је та места стерилно превити, а шаку или стопало имобилисати и подићи. Забрањено је смрзнути део тела масирати или трљати снегом. Промрзлу особу треба загрејавати и давати му топле напитке.

СМРЗАВАЊЕ

Смрзавање је потпуно снижавање температуре тела. Ако се телесна температура спусти на 25ºС или ниже долази до смртног исхода. Тело може да захвати процес смрзавања и када је спољна температура ваздуха већа од 0 ºС, јер процес смрзавања напредује када тело више топлоте губи него што се ствара; па тако може да се догоди да се особа смрзне ако мирује или спава у хладном и влажном простору, посебно је то могуће ако је особа исцрпљена (организам јој ствара мање топлоте), или ако је пијана (организам губи више топлоте).

Знаци смрзавања су снажан осећај хладноће и дрхтање целог тела у почетној фази смрзавања, а касније се осећа умор, равнодушност и жеља за сном; понекад пре губитка свести долази до привиђења; телу се стално снижава температура, дисање и срчани рад се успоравају и на крају потпуно престају.

Прва помоћ смрзнутим особама се састоји у следећим поступцима: ако се прегледом установи застој у дисању и срчаном раду – прво треба приступити оживљавању (вештачко дисање треба дати и када је дисање врло успорено), промрзлу особу треба сместити у топлу просторију, врат и труп треба загрејавати топлим облогама или термофорима (чија је температура до 40ºС), руке и ноге треба постепено загрејавати, ако се појаве знаци промрзлина треба пружити одговарајућу помоћ, а када се смрзнута особа освести треба му давати топле напитке и упутити га у здравствену установу.

Мере и активности којима се спречава смрзавање су: топло одевање, не предузимање напорних послова и задатака по ниским температурама, не коришћење алкохола и удаљавање из насељених места само у групи. Ако се у зимском периоду мора спавати у природи на отвореном простору, обавезно треба спавати у близини друге особе, или уз животиње (уз пса, коња, овцу и сл.). Овим поступком се штеди топлота и енергија. Такође је веома корисно у оваквим ситуацијама јести висококалоричну храну.

ХЕМИЈСКЕ ПОВРЕДЕ

Хемијске повреде су отворене ране настале дејством хемијских средстава која нагризају (базе и киселине или нека друга хемијска једињења).

Прва помоћ у овом случају је да се спречи настајање повреде. Киселину или базу која је просута по делу тела треба одмах одстранити испирањем помоћу велике количине воде. Веома је важно хитно извршити испирање, а посебно када су очи попрскане. Насталу повреду треба повити стерилном газом, а руку или ногу имобилисати.

При првој помоћи може се применити и поступак неутрализације; односно – поништавање киселине слабом базом, или неутралисање базе слабом киселином. Али у највећем броју ситуација немамо при руци слабе базе или киселине, па се прва помоћ најчешће у оваквим случајевима даје испирањем водом, повијањем стерилном газом и упућивањем у здравствену установу.

ИМОБИЛИЗАЦИЈА

Имобилизација је стављање повређених делова тела у стање мировања, најчешће удова односо руку и ногу. Имобилизација се примењује: код доказаног лома костију, ако постоји сумња у прелом костију, и ако постоје велике повреде меких ткива (ране, опекотине, нагњечења, промрзлине и сл.) на покретним деловима тела – а нарочито ког зглобова.

Имобилизација је обавезан поступак у пружању прве помоћи, а служи да повређени део тела спречи у чињењу невољних (пасивних) покрета, који могу да настану при кретању, а посебно при транспорту у здравствену установу. Када је повређени у свесном стању и присебан не прави вољне (активне) покрете повређеним делом тела, јер га болови спречавају.  

Имобилизација обезбеђује повређени део тела од даљег повређивања, смањује или уклања болове, потстиче заустављање крварења згрушавањем и спречава инфекцију у дубини отворене ране. Имобилизација пре транспорта у здравствену установу је обавезна, а посебно се мора извести ако је повређена кичма или постоји сумња да је кичма повређена.

ПРАВИЛА ИМОБИЛИЗАЦИЈЕ

Имобилизација повређеног дела тела се врши предметом који мора да обухвати суседне зглобове и две трећине суседних делова тела.

Имобилизација се врши када се зглобови поставе у физиолошки положај (средњи положај између највеће савијености и опружености – када су мишићи најопуштенији), па је често неопходно моделирати предмет који се користи за имобилизацију.

Тврде предмете који се употребљавају за имобилизацију треба обложити меканим материјалима.

Имобилизација повређеног дела тела се може извести и преко одеће, ако није потребно да се уклања.

Циркулација крви у повређеном делу тела може бити отежана због стегнутог завоја, а исти проблем може да се јави и касније због отицања ткива на месту повреде, па да завоји који су у почетку били нестегнути отежавају циркулацију. Знаци настанка поремећаја крвотока су: прсти руке или ноге поплаве и отекну; или побледе и постану хладни; понекад се осећају трнци и губи се осећај. Ови знаци се најлакше примете када се упореде врхови прстију имобилисаног дела тела са врховима прстију на здравој страни.

За имобилизацију делова тела користи се: стандардни материјал (Крамерова удлага, пнеуматска удлага и др.); и приручна средства која могу бити различити чврсти предмети, текстилни материјал; а понекад се може употребити и сопствено тело да би се повређени део тела причврстио уз здрави.

ПОВРЕДЕ КОСТИЈУ И ЗГЛОБОВА

Имобилизација се изводи када је дошло до лома костији или повреде зглоба, али и онда када постоји сумња на лом костију или повреду зглоба. Прелом костију може бити отворен или затворен. Ако на месту прелома постоји повреда коже коју је кост изнутра пробила – у питању је отворени прелом, који може да буде веома опасан јер кроз отворену рану организам може да се инфицира клицама. У случајевима затвореног прелома костију, кост је напукла или је преломљена, али на месту лома кожа није повређена.

Несигурни знаци прелома костију су: јак бол, отицање и модрица на повређеном месту, као и непотпуно коришћење повређеног дела тела.

Сигурни знаци прелома костију су: измењени облик (деформација), скраћење или промена положаја повређеног дела тела. При отвореном прелому кост пробије кожу и вири изван тела.

Уганућа и ишчашења су повреде зглобова. И код уганућа (лакша повреда) и код ишчашења (тежа повреда) прва помоћ се састоји у имобилизацији. Уганути зглоб треба чврсто увити и осигурати да повређени део тела мирује. Прва помоћ код ишчашења зглоба је имобилизација повређеног зглоба.

У случају отвореног прелома прва помоћ се састоји у заустављању крварења и превијању ране.

ПОВРЕДА КИЧМЕ

Повреда кичме је веома опасна. Прегледом повређене особе треба проверити да ли постоји повреда кичме, као и да ли постоји сумња у повреду кичме. Ако се особа са повређеном кичмом помакне, постоји велика вероватноћа да ће доћи до повреде кичмене мождине – чиме долази до одузетости мишића и најчешће до доживотног инвалидитета.

Знаци повреде кичме су оток, модрица, бол и изобличеност; а ако је повређена кичмена мождина одузетост ногу (а понекад и руку – ако је повређен вратни део кичме), а повређена особа неконтролисано мокри и излучује измет. Повреде кичме и кичмене мождине у делу врата могу да проузрокују сметње у дисању, а у тежим ситуацијама и престанак дисања.

Прва помоћ код повреде кичме и кичмене мождине је имобилизација уз даску. При овоме се повређени најчешће окрене на бок, али тако да се онемогући савијање тела. Даска или нешто слично дугачко колико и повређени се прислони уз леђа – и повређени се врати у лежећи положај. У зони слабинског и вратног улегнућа кичме треба подметнути комад замотане тканине, а повређеног треба везати за даску завојима, троугластом марамом и сличним материјалима.

Особу са повређеном кичмом или кичменом мождином не треба преносити ручно; али ако је то и неког разлога неизбежно пренос треба да усклађено, пажљиво и полако обаве барем петоро лица која пружају прву помоћ.

Поступак је следећи: повређеног подижу тројица спасилаца који се налазе са исте стране повређеног тако што подвуку руке под његово тело, четврти прихвати главу, а пети ноге, па га благо вуку у супротним правцима по уздужној оси тела.

Овај задатак подразумева усклађеност дизања, кретања, заустављања и полагања на тло; што се обезбеђује издавањем наредби од стране само једног спасиоца. Уобичајене су команде: „Прими!“, „На колена!“, „Дижи!“, „Крени!“, „Стани!“, „На колена“, „Спусти!“.

Када је особа са повредом кичме у несвести, потребно га је поставити потрбушке на носила и привезати, да би се спречило гушење. У болницу као хитан случај треба упутити особе са повредом кичме у пределу врата, јер постоји опасност од гушења.

УДАР ЕЛЕКТРИЧНЕ СТРУЈЕ И ГРОМА

У случају када нека особа претрпи удар електричне струје, долази до јаког грчења мишића, прелома костију, разарања ткива и опекотина разне тежине. Најчешће електрична струја прође кроз цело тело од дела тела који је био у додиру са њом до ногу које су  у додиру са тлом.

Прва помоћ која се пружа особи повређеној од удара електричне струје се састоји од следећих поступака:

1)                   пре него што спасилац дотакне повређеног неопходно је да провери да ли још увек постоји додир повређеног са електричном струјом;

2)                   ако постоји додир спасилац мора обавезно да прекине везу повређеног и електричне струје – да би избегао да и њега удари електрична струја;

3)                   веза се прекида извлачењем утикача, искључивањем прекидача или довода електричне струје, уклањањем жица помоћу изолационог материјала и слично;

4)                   за уклањање жице треба користити сув материјали (дрво, пластику или сл.), а спасилац мора да стоји на дрвеној подлози, дебљем слоју хартије, пластичном материјалу, гуми или неком другом материјалу који је лош проводник електричне струје;

5)                   када се жица не може уклонити на претходно наведен начин треба је пресећи секиром са довољно дугачком дршком;

6)                   када се прекине додир повређене особе са електричном струјом потребно је извршити преглед;

7)                   ако је повређени у несвести треба га окренути на бочни положај да би се спречило гушење;

8)                   ако је прекинуто дисање и срчани рад треба спровести поступак оживљавања (реанимације);

9)                   после успешног оживљавања и почетка поновног дисања и срчаног рада повређени треба да мирује чак и када се добро осећа, а због могућности јављања компликација треба га одмах превести у најближу здравствену установу;

10)               ако повређена особа има опекотине или преломе треба применити мере прве помоћи које се и иначе дају у истим случајевима када нису проузроковане ударом електричне струје.

Да би се спречио удар електричне струје, као и тешке, а често и смртоносне последице потребно је придржавати се следећих правила:

1)                   потребно је пазити и контролисати исправност електричних инсталација, а одржавање и поправљање електричних инсталација треба препустити стручним лицима;

2)                   децу треба упозоравати на опасност од електричне струје још као сасвим мале;

3)                   све утикаче треба затворити применом пластичних елемената који стоје у њима и спречавају додир са струјом;

4)                   када се изводе радови на откопавању и раскрчивању рушевина и у миру и у рату забрањено је додиривање жица и других металних предмета док се не провери да ли су под напоном;

5)                   за време грмљавине забрањено је склањање под усамљено дрвеће или друге сличне предмете или објекте који штрче и вис, па таман то био и кишобран, такође је опасно стајати поред отворених прозора или врата, а ако се особа налази на отвореном простору потребно је да одбаци далеко од себе све металне предмете и да легне.

УТАПАЊЕ

Када спасиоци утопљеника изваде из воде потребно је предузети следеће поступке:

1)                   ако је особа у свесном стању и није требало да се оживљава – потребно ју је ипак упутити лекару, јер могуће је да касније дође до опасних здравствених компликација у случају да је удахнула капи воде;

2)                   ако особа не даје знаке живота, потребно је одмах почети са оживљавањем, јер је могуће да се налази у стању привидне смрти због недостатка кисеоника у организму, који настаје када се затворе дисајни путеви које надражи вода, или због тога што под водом не може да дође до ваздуха.

У ситуацији када се нека особа утапа прва помоћ почиње спасавањем. Спасавање није опасно по спасиоце ако је утопљеник онесвешћен и ако је на лако доступном месту. Међутим, ако је утопљеник у свесном стању и бори се да спасе живот; спасавање је веома опасно јер утопљеник може са собом да повуче и спасиоца, и да се и један и други утопе. Утопљенику треба добацити неки предмет који може да плута на води а да се налази при руци. Тај предмет може бити уже или дебљи штап, а спасилац мора бити спреман да их и пусти уколико његова безбедност буде угрожена.

Спасилац који пливајући покушава да спаси утопљеника мора да буде веома увежбан и вешт; јер ради веома опасан посао за који није довољно да је добар пливач.

Ако је спасилац стигао до утопљеника који није у свесном стању и не дише, ако је икако могуће са вештечким дисањем треба започети још у води. То је могуће извести ако глава утопљеника може да се прислони уз неки предмет који плива у води, или ако се утопљеник налази у плиткој води.

Изузетно је важно да, ако постоје могућности, спасилац што пре започне вештачко дисање над утопљеником, јер на тај начин се спречава застој срчаног рада.

Када утопљеника спасиоци извуку на обалу потребно је ставити га на леђа и наставити или започети с вештачким дисањем. Не губећи време брзо треба проверити да ли у усној дупљи има било каквог садржаја. У оваквим ситуацијама уз вештачко дисање треба давати и масажу срца. Оживљавање утопљеника може да потраје веома дуго; па зато спасилац треба бити стрпљив и упоран. Забрањено је скидати одећу са утопљеника до тренутка када се поново успостави дисање и срчани рад.

Прву помоћ треба пружити свим утопљеницима; и утопљеницима који су под водом били неколико минута, али и онима који су били и готово 30 минута под водом (посебно ако је вода хладна а утопљеник није чинио никакве физичке активности). Могуће је да се деси да утопљеник скочи у воду на главу – па због тога настану повреде главе, врата и вратног дела кичме; које ако се прегледом установе треба имобилисати.

Када пружање прве помоћи буде успешно; обавезно треба утопљеника утоплити и под надзором послати у здравствену установу.

Пливачи и непливачи требало би да буду једнако опрезни када су у води или на води (с тим да су непливачи наравно у већој опасности). Ипак, кад год је могуће требало би избегавати велике дубине са непознатим дном, брзаке, скокове на главу у плитку воду,  и уласке у воду загрејан или са пуним желуцем.

ТОПЛОТНИ УДАР

Топлотни удар је болесно стање организма, које настаје у ситуацијама када дође до наглог и великог повећања телесне температуре, као и неспособности организма да одржи телесну температуру у подношљивим границама.

Предуслови за топлотни удар су: висока температура околног простора, влажан ваздух, физичка активност која у организму створи велику количину топлоте – која се због услова у околном простору мало или уопште не губи. Топлотни удар се најчешће јавља за време летњих маршева; у котларницама, перионицама и у сличним просторима.

Топлотни удар се препознаје по следећим знацима: висока телесна температура, црвена и сува кожа, убрзан срчани рад, збуњеност и губитак свести.

Прва помоћ код срчаног удара обухвата следеће мере: брзо хлађење особе, уклањање из опасне средине, скидање одеће, поливање хладном водом или стављање у хладну воду, ако особа није у свесном стању треба је ставити у бочни положај, а ако особа не показује знаке живота треба извршити оживљавање. Обавезно је да се после указане прве помоћи особа која је претрпела топлотни удар превезе у здравствену установу.

Топлотни удар се може спречити тако што ће се избећи рад или марш током опасних услова, или ако је неопходно радити или ићи на марш у опасним уловима; потребно је предузети следеће: активности треба повремено прекидати и одмарати се на хладнијем месту, или се треба повремено расхлађивати водом, одећа која се у оваквим условима носи мора бити лагана и порозна, врат непокривен, а рукави обавезно кратки.

СУНЧАНИЦА

Сунчаница је болесно стање организма, које се јавља при дужем излагању директним сунчевим зрацима на теме и потиљак особе; па долази до поремећаја у стању крвотока у можданим опнама и мозгу.

Сунчаница се препознаје по следећим знацима: снажна главобоља, титрање и замагљеност пред очима, узбуђеност и збуњеност, а ако су тежи случајеви у питању (висока температура, црвенило лица, убрзано дисање и срчани рад), а у најтежим случајевима губитак свести и смрт.

Прва помоћ лицу које има сунчаницу састоји се у следећем: треба приступити општем хлађењу тела, особу треба ставити у полуседећи положај, ако особа није у свесном стању треба је ставити у бочни положај, одећу треба раскопчати или скинути, на главу треба ставити кесе са ледом или хладне облоге, а тело треба хладити поливањем хладном водом или хладним облозима.

Сунчаница се може спречити: употребом шешира који омогућава струјање ваздуха, сунцобраном или боравком у хладовини.

ЗМИЈСКИ УЈЕД

Као последица змијског уједа долази до тровања организма и настаје тешко и по живот опасно стање које се често завршава смртним исходом. На месту змијског уједа постоје две тачкасте ране које су размакнуте неколико милиметара, а кроз које је убризган отров. Дејство змијског отрова је следеће: разара ткива, разара црвена крвна зрнца, подстиче згрушавање крви, разара нервни систем, разара срчано ткиво и јетру. Отров веома брзо делује и тровање се може уочити по локалним и општим знацима.

Локални знаци тровања змијским отровом су следећи: делови тела на месту уједа и дуж лимфних путева којима долази до ширења отрова брзо отекну, веома су болни, постају тамноцрвене боје, долази до стварања мехура испуњених сукрвицом, а ткиво се распада.

Општи знаци тровања змијским отровом су следећи: мучнина и повраћање, убрзан и слабо опипљив пулс, хладна и ознојена кожа, крвава мокраћа и столица, а ако дође до оштећења јетре може да се развије и жутица.

Прва помоћ код змијског уједа (који се најчешће дешава на удовима) састоји се у следећем: руку или ногу треба одмах подвезати неколико центиметара изнад ране (између ране и срца); гумену, платнену повеску или приручно средство треба да се постави на начин који одговара ситуацији заустављања крварења код ампутације уда (с тим да се не сме стегнути толико снажно); повеска се стеже док нижи део не набрекне и помодри (али тако да се пулс и даље осећа); онда се оштрим и дезинфикованим (спаљеним) предметом засече неколико милиметара у дубину и споје обе ранице, спајање раница и рез доводе до крварења чиме отров брже отиче из организма; уд који је ујела змија потребно је имобилисати а уједено лице у стање мировања; а онда што је брже могуће организовати превоз уједене особе до здравствене установе.

ТРОВАЊЕ

Отрови су хемијска једињења која и у врло малим количинама доводе до поремећаја физиолошких функција и оштећују ткиво; а у тежим случајевима могу да проузрокују смртни исход.

Тровање се препознаје по следћим знацима: на органима за дисање (тешко дисање, капљање, стезање у грудном кошу), у крвотоку (убрзани или успорени срчани рад, осећај слабости због пада притиска, жутица због распадања црвених крвних зрнаца), у пробавним органима (мучнина, повраћање, проливи), и на нервном систему (грчеви, одузетост, поспаност, узбуђеност, губитак свести).

Прва помоћ код тровања састоји се у следећем: прва мера коју треба предузети јесте да се спречи даље тровање; спречавање даљег тровања је посебно важно код тровања које је настало удисањем затрованог ваздуха, отровану особу треба што пре изнети на свеж и чист ваздух, а ако то због није могуће отрованој особи треба ставити заштитну маску на главу; отров који је ушао у организам се избацује истим путем којим је и ушао (убрзаним или вештачким дисањем – ако је тровање настало удисањем, или повраћањем – ако је тровањем настало уношењем хране или течности); ако је тровање изазвано уношењем јаких киселина, база и соли тешких метала забрањено је изазивати повраћање јер је зид желуца оштећен и може да пукне; ако је до тровања дошло уношењем у организам јаких киселина забрањено је отрованој особи давати да пије раствој соде бикарбоне јер у том случају долази до развијања гасова који могу да доведу до прскања оштећеног желуца; давање противотрова као прва помоћ се ређе примењује (евентуално у ратној ситуацији када је отрована особа била изложена дејству нервних бојних отрова); поништавање дејства отрова (неутрализација) се такође ређе примењује при пружању прве помоћи (када се неутралишу отрови који нагризају – отрованом се даје млеко и беланце јајета), а ако је до тровања дошло на површини коже употребљавају се слабе киселине или слабе базе (киселине се поништавају слабом базом, а базе слабом киселином).

Од изузетног значаја је да се током давања прве помоћи повређеној особи одрже основне животне функције (дисање и срчани рад). Ако отрована особа није у свесном стању треба је ставити у бочни положај; ако је дошло до престанка дисања или врло слабог дисања – отрованом треба дати вештачко дисање; а ако је дошло до престанка срчаног рада треба извести масажу срца.

ТРОВАЊЕ УГЉЕНМОНОКСИДОМ

Узрок најчешћих тровања јесте угљенмоноксид који се као гас развија при сагоревању органске материје без довољног присуства кисеоника. Угљенмоноксид има особину да се веже за црвена крвна зрнца, чиме се се спречава пренос кисеоника; и ако таква ситуација потраје долази до смрти.

Тровање угљенмоноксидом се препознаје по следећим знацима: у почетку настаје јака главобоља, мучнина и повраћање; касније долази до мишићне клонулости, губитка оријентације; и на крају отрована особа губи свест, зауставља се дисање и срчани рад, настаје привидна а касније права смрт. Особе које имају тешко тровање угљенмоноксидом се препозанју по руменој кожи.

Прва помоћ код тровања угљенмоноксидом се састоји у следећем: отровану особу треба одмах изнети из затроване атмосфере; ако је отровани у свесном стању мора да мирује и да дубоко дише; ако отровани није у свесном стању треба га поставити у бочни положај; а ако је наступила привидна смрт треба спровести поступак оживљавања. Отрована особа мора да се заштити од губитка топлоте. Особу отровану угљенмоноксидом треба одмах после указане прве помоћи превести у здравствену установу.

ТРАНСПОРТ ПОВРЕЂЕНИХ

Санитетски транспорт је део прве помоћи, и обухвата правовремени  превоз повређене особе која се без штетних последица довози до места где јој се може пружити стручна медицинска помоћ и лечење. Пре санитетског транспорта повређеној особи треба пружити прву помоћ, а пособно је важно урадити имобилизацију уколико је потребна. Ако се повређена особа и спасилац налазе у ситуацији непосредне опасности, ако су угрожени штетним утицајем околине, или ако се на датом месту не може пружити прва помоћ; повређена особа се сме пренети само на краћа растојања.

Када се повређена особа налази на безбедном месту, потребно је да се детаљно прегледа и после указане прве помоћи да се транспортује до здравствене станове.

За транспорт повређених особа на веће удаљености користе се разне врсте помагала, а ако се удаљености веома велике користе се моторна или запрежна возила, хеликоптери, моторни чамци и сл. 

За транспорт повређених особа на краће удаљености користе се санитетска или импровизована возила. Преношење повређених особа употребом санитетских или импровизованих носила врше две или више особа. Особе које преносе повређеног морају да делују усклађено, што се остварује изговарањем следећих наредби „Прими“, „Дижи“, „Крени“, „Стани“, „Спусти“. Лица која носе повређеног морају да буду у раскораку, предњи носач мора да упозорава задњег носача на нервавнине на путу, а задњи носач (онај који је до главе повређеног) треба да врши надзор повређене особе и издаје наредбе. Повређена особа се увек носи са ногама напред, а главом позади, како би могао да гледа у правцу кретања. Када се наиђе на препреке носила треба пренети веома опрезно да не би дошло до пада повређене особе.

Ако постоји више повређених, лица која пружају прву помоћ треба да теже повређене пренесу или превезу бољим транспортним средствима. Повређени се треба ставити у одговарајући положај и током транспорта стално надзирати, да би се у случају погоршања стања могла одмах пружити помоћ или поправити већ пружена прва помоћ.

У ситуацији када нема могућности за транспорт свих повређених, предност имаји најтеже повређени.

ЕКИПНИ РАД

У случајевима великог броја повређених особа у миру или у рату употребљавају се организоване јединице за пружање прве помоћи. Екипа прве помоћи има по правилу шест чланова; али сви они не учествују у пружању прве помоћи једној повређеној особи, већ једино дејствују заједно приликом транспорта повређених. Током пружања прве помоћи екипа се дели на две полуекипе – с тим да једним делом руководи вођа екипе, другом његов заменик, а остали су чланови.

Свака полуекипа треба да има по једну санитетску торбицу и једна носила. Вођа и његов заменик морају бити оспособљенији, вештији, сналажљивији и искуснији чланови екипе.

Вођа екипе и његов заменик организују рад осталих чланова, прегледају повређене, пружају сложенију помоћ и одлучују о раду екипе и поступцима са повређеним особама.

Њихов први задатак на месту несреће је да оријентационо погледају све повређене, да би установили правилан редослед пружања прве помоћи (прво се пружа прва помоћ у случају гушења, крварења, престанка дисања и срчаног рада). После тога обавеза вође екипе је да подели дужност члановима, а онда да се и сам прикључи пружању прве помоћи.

Пружање прве помоћи се састоји од следећих поступака: спасавања – ако је потребно, преглед повређеног лица, уклањање одеће или обуће, пружање одговарајуће прве помоћи, стављање повређене особе у одговарајући положај, нега и надзор над повређеним, и транспорт повређене особе.

Сваки од наведених поступака у пружању прве помоћи се састоји од неколико радних операција које изводе различити чланови екипа.

На пример, ако је дошло до прело кости један члан екипе имобилише, други треба да придржава поломљени део, а трећи члан екипе треба да припрема материјал за имобилизацију. За сваки од наведених послова може се задужити један или више чланова екипе, односно један члан екипе може вршити више задатака. Ако се врши подизање особе са повредом кичме поступак је следећи: три члана екипе подижу повређену особу на рукама, двојица га лагано повлаче за главу и ноге у супротним смеровима, а шести члан екипе је задужен да подметне даску за имобилизацију.

Торбицу прве помоћи носе вођа екипе и његов заменик, и то у маршевском положају (каиш торбице се налази на десном рамену, а торбица на левом боку). Торбица се не скида с рамена већ се током рада са с левог бока помери на трбух. Каиш торбице треба подесити према висини вође екипе прве помоћи или његовог заменика.

Санитетски материјал исте врсте у торбици мора да буде сложен по вертикали ради лакше приступачности и бржег проналажења потребног материјала.

Санитетска носила носи један или двојица чланова екипе прве помоћи. Носила се држе склопљена, а само пре постављања повређене особе на њих потребно их је отворити.